Србин из Тенесија – аутомеханичар са највећим срцем

Милош Шупица (83), Србин из Тенесија, последњих 25 година за сународнике у Србији и Републици Српској обезбедио је помоћ у вредности од 40 милиона долара

 Фото: Н.Живановић

Милош Шупица (83), Србин из Тенесија, последњих 25 година за сународнике у Србији и Републици Српској обезбедио је помоћ у вредности од 40 милиона долара, а да би лечење рањених и повређених у сукобима на тлу бивше Југославије било могуће у Америци морао је својевремено да стигне и до бившег председника Била Клинтона и од њега затражи да измени закон.

“Српском роду ћу помагати док год сам жив и никада нисам срећнији и поноснији него када кажем да сам Србин“, рекао је за Тањуг Шупица, аутомеханичар по занимању, а “велико, највеће срце” по вокацији.

Оснивач српско америчке хуманитарне организације “Спасимо српску децу” каже и да му је хуманитарни рад, посебно са децом, обогатио живот више него што је икада могао да замисли.

Прва акција коју је, како каже, покренуо заједно са свештеником Михајлом Микићем из Индијанаполиса, била је стипендирање деце чији су очеви страдали као припадници Војске Републике Српске.

Након тога Шупица је почео да доводи припаднике српског народа, војнике, али и цивиле, рањене у сукобима на тлу бивше Југославије, на бесплатно лечење у Америку, али је, како додаје, пре тога било потребно отклонити велики проблем, јер су Србе сматрали непријатељима Америке и није им било дозвољено да долазе на лечење.

“Да бих то решио, искористио сам посету тадашњег председника Била Клинтона војној бази у Сакраменту и, уз пуно среће, сам се пробио до њега и указао му на проблем. Додао сам да ћу се, уколико ми не помогне, закуцати на крст испред Беле куће”, каже он.

И, како додаје, вероватно би и био “закуцан”, да у близини нису били новинари који су снимили разговор.

Фото saveserbianchildren.com

“Клинтон је позвао особу задужену за националну безбедност Беле куће и након месец дана стигло ми је писмо. Закон је промењен. Неколико недеља касније, у августу 1994. године примио сам прва четири рањена Србина из РС”, рекао је он и додао да је, захваљујући несебичној помоћи многих, успео да у САД доведе на лечење 137 рањених и повређених у сукобима.

Да би њихово лечење било могуће, нашао је 29 доктора и три болнице који су пристали да потпуно бесплатно лече Србе, а међу првима је била девојчица Драгана из Сарајева, коју је погодила граната.

Шупица, чија је кућа након те одлуке постала својеврсна болница и прихватилиште, додаје да никад не бих спознао величину нашег народа да није било тих Срба и Српкиња који су прелазили океан без руку, ногу и очију, и на питање да ли би се опет отиснули у рат, одговарали: “Како другачије?”

У међувремену је, како наводи, упознао и челнике једне од највећих компанија у Америци за дистрибуцију медицинског материјала, преко које је у болнице широм Србије и Републике Српске успео да пошаље 50 контејнера медицинске помоћи и исти број у још 16 земаља.

 

Шупица каже да је сународницима “морао” да помаже јер су му у мислима били детињство и страдања у Лици, убијена мајка, брат кога су одвели у Јасеновац. . .

Према речима тог великог хуманитарца, Организација “Спасимо српску децу” слала је и помоћ на Косово и Метохију, у бројне избегличке кампове широм Србије, ромској деци, старима и многим другима.

“Највећу радост коју сам доживео током хуманитарног рада јесу осмеси 20.000 деце који су добили неку врсту помоћи – од новца, одеће, обуће, шкослске опреме до лепог простора у обнављеним школама и вртићима”, каже Шупица који у САД живи шест деценија и који је заједно са Миломиром Главичићем, донатором (95) из Канаде, један од највећих српских добротвора.

Фото saveserbianchildren.com

Иако је његова организација, која је, како каже, “направила мост измеду добрих и несрецних”, за 25 година прикупила нешто више од пола милиона долара у новцу, укупна вредност донације је око 40 милиона долара, рачунајуци вредност бесплатних лечења и медицинског материјала.

Ако се рачуна и помоћ у медицинском материјалу, коју је Шупичина организација послала у 16 земаља, међу којима је и Етиопија, тај износ достиже знатно већи износ.

Шупица, аутомеханичар са највећим срцем, не престаје да помаже свој народ ни данас.

Ове године однео је помоћ седмочланој, социјално угроженој породици Петровић из села Житковац код Алексинца, која је остала без куће.

Пре две године је монахињама из манастира Нови Стјеник, смештеног високо у Кучајским планинама код Бора, обезбедио 10 соларних плоча и један генератор, захваљујући чему су им засијале сијалице.

Шупицина организација је послала и комплетно опремљену зубарску мобилну амбуланту у Краљево, возило Хитне помоћи у здравствени центар у Милићима, обновила је и комплетно ветеринарску амбуланту на КиМ у Ранилугу, школу у Власеници.

Поносан је, истиче, и на све Американце који су несебично помагали српском народу.

 

O Милошу Шупици

 

Милош као младић у Костолцу, тридесетогодишњак и педесетогодишњак у Калифорнији

 

 

 

 

 

 

 

Из богате биографије Милоша Шупице издвајамо. Рођен је 1936. године у селу Горње Језеро подно Плитвичких језера у Лици. Као данас се сећа куће у којој је провео детињство и три мала језера настала од воде која се низ брдо сливала од Плитвичких језера. Дом Милошеве породице био је на свега стотињак метара од језера. Ту је рођен његов деда Никола и отац Михајло који је отишао у Америку, живео је у Каназас Ситију, где је радио као месар, али се почетком Првог светског рата врато у завичај. Милош је био најмлађе од шесторо деце Михајла и Петре. Срђан је био најстарији, па Душан, Гојко, Милица и Ђорђе.

-Сви смо добили косовска имена, на чему је отац посебно инсистирао. Он је био веома национално орјентисан и у његовом срцу је било тврдо српство. Безгранично је веровао у, како је говорио, мајку Србију – пише Милош у мемоарима.

Када је почео Други светски рат браћа Срђан, Душан и Гојко, прикључили су се Ђујићевим четницима, а он је остао код куће са оцем јер је био премлад за борбу. Крајем рата, 1944. године мајку су му убиле усташе, а иста судбина задесила је Срђана и Душана. На сву несрећу отац Михајло је ослепео. Тешка срца Милош је у 14. години напустио завичај и отишао у Костолац у Србији, где су имали родбину, на занат. После три године завршио је школу и запослио се  као металостругар за плату од 10.000 динара за коју је тада могао да купи само једне ципеле.

-Тада сам на кредит купио браон капут, црне сомотске пантолоне, кошуљу и машну и решио тог јуна 1955. године да побегнем у Аустрију. Кредит никада нисам отплатио, али бих и сада врло радо отишао у Пожаревац и вратио дуг само да знам коме дугујем – наводи овај невероватни човек.

После силних перипетија некако је успео да се домогне Аустрије где га је један фармер, као роба откупио за 350 шилинга и код кога је провео наредних шест месеци, а онда му је један Хрват, који је мислио да је „њихов“ помогао да дође до Есена у Немачкој, где се брзо запослио у руднику. Већ тада је размишљао како да дође до Америке и због тога путовао у амерички конзулат у Дизелдорфу где га је један пуковник питао да ли би ратовао против Србије ако би се сукобила са Америком.

-То никако – рекао сам одлучно. – Никада се не бих борио против свог народа, против моје браће и сестара.

Снови су му се срушили када му је овај одговорио да због тога нема никакве шансе да добије виза за Америку. Ипак, на његово велико изненађење после два месеца добио је позив из Дизелдорфа где га је сачекао исти онај амерички официр и уручио му визу. Рекао му је том приликом да је он био једини Југословен који је рекао да се не би борио против свог народа и да је то било пресудно код добијања папира.

Тако је Милош дошао у обећану земљу, прво у Кливленд у држави Охајо, где је провео наредне три године, а онда се преселио у Лос Анђелес у Калифорнији, где му је био и брат Ђорђе. Ту је упознао и супругу са којом је добио сина Марка, а потом и близанце сина и ћерку Дамона и Колет. Данас су то одрасли и врло успешни људи. Овај вредни човек у Калифорнији је направио бизнис, прво је отворио једну аутомеханичарску радњу, потом још неколико. Упознао је многе људе, којима је одржавао и поправљао аутомобиле, лекаре, који су му узвратили на сву доброту и поштење бесплатним лечењем српских рањеника и деце.

Пре десет година затворио је и последњи сервис, пензионисао се, а онда по својој и жељи супруге запуцао у планинску државу Тенеси, где је у мало месту Севиервил, у подножју Апалачких планина, нетакнутој природи, која га подсећа на родну Лику, направио брвнару о којој је, каже, одувек маштао и коју је желео. Овде је нашао свој мир, свој рај, али овде скупља снагу и енергију и ослушкује потребе отаџбине и мало, мало па се запути да некоме донесе помоћ. То је нешто што га чини срећним и што ће свим срцем радити до краја живота.

И како рече свештеник Михаило Микић из Индијанополиса Милош Шупица је подигао себи још за живота достојан споменик, који ће вечно да сија у душама православних Срба докле год буде српства и Савине Свете Србије.

 

Hits: 1

Оставите одговор